Vili, čarobno prase

Priča o čarobnom repiću gradskog prasenceta i dečaku koji je postao plavooki slavuj. O hrabrosti, veri u sebe i prijateljstvu.

“Vili nije bio kao drugi prasići. Bio je sasvim mali, toliko mali da je mogao da stane na dlan tatine ruke. I bio je vrlo nestašan, skakao je sa stolice na stolicu, sa police na policu, preskakao je po tri stepenika odjednom!

On nije živeo kao drugi prasići na farmi, neee! Vili je bio jedno majušno gradsko prasence. Živeo je sa Marijom, malom sestrom Anjom i njihovim roditeljima na četvrtom spratu jedne lepe predratne beogradske zgrade. Tu su ga svi znali: stari brkati portir Steva i komšinica Magda sa prvog sprata koja je često Viliju donosila pravi vojvođanski kukuruz. Znalo ga je i svih šest debelih mačaka gospođe Pavlović iz stana iznad njihovog. Vili te mačke nije mnogo voleo jer su ga često vrebale sa terase, oblizujući brke svojim hrapavim jezicima.

On se od drugih prasića nije razlikovao samo po rastu i po gradskom životu. Vili je imao čudenu moć.

Svako koga je on dotakao svojim tankim repićem, onako kao kada se slikar potpiše na svom platnu – počeo bi da peva najlepše melodije koje je ljudsko uvo, a i praseće, moglo čuti.”