Počelo je spontano, ne sećam se tačno kada, ali znam da je njihov osmeh bio veći, a okice širom otvorene.
U početku sam kupovala knjige sa pričama za decu. Neke priče su bile nove, neke samo kratke prepričane verzije klasika na kojima smo i mi odrasli. Nisam im nikada čitala Crvenkapu, Ivicu i Maricu, Snežnu kraljicu, a Vuka i tri praseta sam ulepšala do neprepoznatljivosti. Onda sam uhvatila sebe kako u sebi čitam rečenicu unapred, a izgovaram ulepšanu verziju neke bajke. U mojim verzijama vuk je dobar, prasići malo lenji, lovac nikada nije ni pomislio da Snežani izvadi srce.
I što sam više knjiga kupovala, to sam manje tih priča pričala Mariji i Anji pred spavanje. Sve što su one želele da slušaju jeste, zapravo, mamin umirujući glas. I priče koje sam smišljala iz noći u noć, a koje su sada i deo knjige “Mamine priče” bile su umirujuće, sigurne, bez traga nasilja, bespotrebnog izazivanja straha ili neke snažne pouke koju ni ja nisam mogla da razumem. Naše priče bile su kao šolja toplog mleka pred spavanje. Njima sam umirivala celu našu kuću, decu, nas dvoje, pa čak su toj sigurnoj i umirenoj atmosferi podlegle i sve naše mačke 🙂
Počelo je sa “Medinim crvenim šeširom”, pričom koju sam prvo ispričala Mariji kada je tek napunila dve godine. U njoj je malo kasnije uživala i Anja. Sada im je omiljena priča “Mazica nosi naočare”, a znam da ih “Vili, čarobno prase” strpljivo čeka kada budu još malo porasle.
Onda sam počela da ih zapisujem iz straha da nešto ne zaboravim jer su Marija i Anja budno motrile na svaku moju izgovorenu rečenicu i vraćale me na propuštene detalje. Tako zapisane, čekale su neko svoje vreme. Mislim da su čekale Tatjanu Trajković, sada slobodno mogu to da tvrdim. Tanjine ilustracije su udahnule novi život, a naša saradnja je bila gotovo ista kao i same priče – puna razumevanja i podrške.
Zatim je Jovana Džambić svojom lekturom priče ispolirala do kristalnog sjaja. Možda ovako prepirčano sve to deluje jednostavno, ali, verujte mi, nije. Iako sam ja odlučila da u celom tom procesu objavljivanja knjige uživam, istina je da je to iscrpljujući put (koji bih ponovila, ipak).
I tako sređene, nalickane i mirišljave (ova knjiga miriše na knjigu!) “Mamine priče” su objavljene, a Marija, Anja i Svetomir beskrajno ponosni na mene. I to mi je dovoljno za ceo život.